Некада је најважније пиће била вода, коју је становништво прикупљало са извора или из бунара. Безалкохолна пића, због обиља квалитетног воћа и извора минералне воде у Србији се производи велики број квалитетних сокова и газираних и негазираних минералних вода. Карактеристично је и домаће пиће названо боза, које се прави од кукуруза и квасца. Квас је такође безалкохолна замена за пиво. У Србији је веома популарно пиће кафа, која се зове турска или црна. Иако мање популаран, чај се такође конзумира, као и јогурт и кефир.

Земља Србија са својим географским пореклом представља идеално поднебље за узгој воћних култура. Велики број сунчаних дана те висок садржај шећера у воћу, чини ово поднебље идеалним за производњу квалитетних алкохолних пића. Од алкохолних пића најзаступљеније је било вино, и то више црвено него бело, медовина, посебно у крајевима где није гајена винова лоза и пиво. Медовина је старо словенско пиће које се није пило само у Србији, већ и у осталим балканским земљама, као и на северу. Производња ракије путем дестилације се не помиње током средњег века. Овај обичај је настао касније. Србија је током периода под турском влашћу постала познати произвођач ракије, посебно шљивовице. Данас су осим шљивовице популарне и различите врсте лозовача, виљамвки, јабуковача, стомаклија, дуњевача, клековача, кајсијевача, ораховача, пелинховаца, линцуре и још много других.

Пажљиво се прате светски трендови у производњи вина, набавља се квалитетна винарска опрема и уводе савремени технолошки поступци. Известан број винара достигао је завидан ниво квалитета својих винских производа. Као резултат тренда потражње за висококвалитетним винима са географским пореклом, у савременим, младим засадима доминирају беле винске сорте: Шардоне, Совињон, Бургундац бели, Рајнски ризлинг, Италијански ризлинг, Бургундац сиви и др, а због недостатка домаћег црвеног вина и интересовања потрошача за високвалитетним црвеним винима са географским пореклом, тренутно се доста подижу виногради са црним винским сортама: Каберне совињон и Мерло, а у мањој мери и са сортама Бургундац црни, Франковка и Португизер. Међутим, у домаћи сортимент је претходних година интродукцијом уведен низ винских и стоних сорти које до сада нису имале традицију гајења код нас (Темпраниљо, Пети вердо, Сира, Марселан, Блек меџик, Викторија, Матилда, Прима, Мишел паљери и друге).

Воћарство је већ дуги низ година највећа прехрамбена индустрија у региону Ћустендила. Није случајно што је регион био познат не само код нас већ и у иностранству као „воћњак Бугарске“. Одговарајући климатски и земљишни услови на овом прелепом подручју погодовали су воћарству да се у њему развија од давнина, о чему сведоче слике пауталског новца из 2-3 века и поруке путника из каснијих времена. До пре пола века, становници Ћустендила били су у Бугарској познати као „шљивари“.

Производња шљиве у региону Ћустендила превише се повећава од средине прошлог века. Тада је значајан део шљива почео да се преко Солуна извози у Марсеј и на нека друга западноевропска тржишта, углавном у сувом стању под називом „турске шљиве“. Развоју ове гране воћарства допринела је чињеница да у недостатку железница. превоз до почетка овог века, њихов превоз у сушеном облику (печен у бројним шљивовицама по селима), као и кључање чувене кјустендилске шљивовице од њих пружали су добар приход пољопривредницима.

У региону Ћустендила виногради су узгајани како би се задовољиле локалне потребе за вином. Постоје сећања на виноградарство и пре Ослобођења, а према причама старих људи из села, Агата је сељане натерала да му засаде виноград. У заораним и поравнатим нивоима правили су рупе гвозденим полугама и боцкали их палицама посеченим током сече винограда. Неки сељани су палице намерно поставили наопако, али су их на изненађење ипак ухватили.

Мајстори ракије тврде да се добра ракија прави само од квалитетних сировина. „Сирово“ је воће које је добро сазрело и садржи пуно шећера. Најпопуларније су грожђе, шљиве и кајсије, јер ракија може бити само једна врста воћа (грожђе, шљивовица) или мешовита, тада се назива воћна ракија. У Долини ружа у Бугарској производе ракију гиул ферментацијом латица уљане руже, са или без додавања шећера, сирћета и / или алкохола. Разни адитиви се такође могу додати за добијање сорти главног производа. У Добруџи, на пример, постоји обичај да се дамајана или друга велика посуда одвајају тзв ракија „прва“, са највећим садржајем алкохола, и у њу додавати постепено различите врсте воћа по редоследу зрења. То се ради све док готово не остане течност, већ збирка „пијаног“ воћа које се служи кашиком. Специјалитет се зове “боле” и дизајниран је за даме.