Јужно Поморавље се налази у јужном делу Србије, у долини реке Јужне Мораве. Обухвата шире просторно подручје родопске масе која се простире између динарских планина на западу, Велике Мораве и карпатско – балканских планина на северу и истоку. Ова регија има изузетно повољан саобраћајно – географски положај. Овде пролазе најважније саобраћајнице које повезују северну и западну Европу са југом континента. Међународни коридор 10 пролази централним делом регије па она има повољан транзитни положај који значајно утиче на развој регије.

Српска кухиња је хеторогена, иако су бурна историјска дешавања утицала и на исхрану народа, па тако сваки регион има своје специфичности и различитости. Може се рећи да су пресудни утицаји били византијско-грчки, дакле – медитерански, затим оријентални и аустроугарски. Спремање хране је саставни део српске традиције и културе. У Србији је уобичајено обедовање 3 пута дневно (доручак, ручак и вечера), уз напомену да је најважнији оброк доручак, док је најчешће најобимнији оброк – ручак.

Српска традиционална кухиња обухвата ризницу укуса и мириса насталу мешавином утицаја разних народа који су пролазили овуда и живели на овим просторима. Као и у култури уопште, ова фузија различитих утицаја резултирала је оригиналношћу, па богата српска трпеза нуди незаборавне укусе који се само у Србији могу осетити. Српску кухињу карактерише веома разноврсна, јака и зачињена храна, за коју би се грубо могло рећи да је комбинација грчке, бугарске, турске и мађарске кухиње. У њој преовладава употреба меса, теста, поврћа и млечних производа. Спремање хране је посебан део српске традиције и културе. У српским селима кухиња се називала још и „кућа“, а централни део је било огњиште, које је представљало важно, култно место, поред кога се одигравао свакодневни живот и окупљала цела породица.

Округ Ћустендил је један од 28 округа Бугарске који се налази на југозападу Бугарске. На северу, североистоку и истоку се граничи са окрузима Софија и Перник и на југу – са Благоевградом, а на западу – са Републиком Северна Македонија и Републиком Србијом. Обухвата 9 општина – Ћустендил, Дупница, Бобов Дол, Сапарева Бања, Рила, Кочериново, Невестино, Бобошево и Трекљано са 182 насеља и популацијом од 126.014 људи.

Бугарска национална кухиња одражава традиције исхране, успостављене у нашој вековној историји под утицајем различитих фактора – историјског и социо-економског развоја, географских и климатских услова, демографских промена, комуникација и утицаја других народа на бугарску исхрану, обичаје, начин живота, религија, култура итд.

Трачани, Словени и Прабугари, учествујући у формирању бугарске нације, остављају свој печат на особеностима наше националне кухиње. Трачани су се бавили ловом, риболовом, пољопривредом (пшеница, лан, конопља, просо), воћарством, виноградарством (производња вина), баштованством, гајењем животиња. Теофрат (372 – 287. пре Христа) известио је о присуству ораха, кестена, дрена, крушака, јабука, глога, пелина, дивље шуге, винове лозе, шипка, маслина, пасуља, ружа. Према Плинију (23-79), Трачани су могли да производе вино. Хлеб се правио од воденог кестена; конзумирали су пиво и парабију (бозу) коју су припремали од корена и јечма и правили богате посластице. Према Ксентофант-у, месо, млеко и млечни производи (сир, путер, скут, јогурт) учествују у исхрани Трачана, али је и разно воће било присутно на њиховом столу. Према Хекату, становници долине реке Струме јели су путер са хлебом; гајили су маслине, смокве, грожђе. Вирон додаје да су Трачани јели много сланине и свињског меса. Јела је мед, млеко и сир. Према Амиаму Мицеину (ИВ век), дуговечност Трачана такође је последица њихове апстиненције од „лоше“ хране и употребе пуно млека (свежег или кондензованог), свежег или сушеног воћа, поврћа и неких корена траве. У римско доба Трачани су се бавили различитим балнеотерапијским поступцима минералном водом и дијетом (мени трачких свештеника састојао се од млечне хране, воћа и поврћа).